Duhovi iz Palmotićeve 37Oko podne dobili smo dva nova pacijenta i Šone ode da ih smesti, a sa njim i Bukva i Popaj jer su morali da se presele u jedanaesticu. Trinaestica je bila prijemna soba i u nju su smeštani novi pacijenti, a kako se neko približavao završetku lečenja, pomerao se i bukvalno ka izlazu. Prvo u jedanaesticu, pa onda u desetku koja se nalazlila odmah do hola koji je vodio ka izlazu iz zgrade Instituta.
– Kakvi su? – upita neko čim se Šone vratio u svetlarnik.
– Kakvi bi mogli bit`, luđaci k`o i mi što smo. Onaj mlađi je neki kockar i narkoman valjda, a stariji je alkoholičar. Ali je sav šega, umalo ne počeh na glas da se smijem pred Svetlanom kada sam ga vidio.
– E, na zdravlje – javio se Pera – opet kockar. Šta dovode te kockare među ovaj fini svet, kog đavola? Ali, ako je i narkoman, onda će valjda biti sve okej. Jel’ podseća na Jovana?
– Ma jok, mlad dečko, deluje pristojno. Videćemo, ba, nikad se ne zna.
Utom stigoše i Popaj i Bukva koji je na neki način uvek znao više od ostalih o pridošlicama:
– E, ljudi, ovaj mali što je stigao, prokockao je sto hiljada evra za godinu dana, jel’ možete da poverujete?
– Naravno da ne možemo, šta lupaš, bre? Ko te to slagao?
– Majke mi, bio je na srednjoj strani „Večernjih novosti“ kao neki rekorder. Deda mu je neki bogataš, a klinac ga opelješio i sve spičkao na ruletu i na kokain.
– Au, jebem ti sunce – ote se i meni – a taj stariji? Kaže Šone – neki smešan lik.
– He-he… prototip alkosa, da ga slikaš za avatar na Tviteru kad izađeš odavde. I taj je dosta propio, čuo sam nekih četrdeset hiljada dolara, ali nije nikoga opelješio, zaradio je u Iraku ili tamo negde dole još za vreme bivše Juge. A bio je već u Vršcu i Kovinu na lečenju, ovo mu je treća ustanova.
– Četvrta – reče junak Bukvine priče koji je upravo ušao u svetlarnik i video da se o njemu govori – bio sam i u „Lazi“. A u Kovinu sam bio više puta.
– Koliko to, više puta? – upitah zainteresovano
– E, pa ne znam… Možda dva, možda tri, a možda i više.
– Ovome je mozak otišao u kurac – zaključi Šone – pa kako te, ba, primili ovdje, imaš li saradnika?
– Saradnika? Jok… nemam ti ja, prijatelju, ni kučeta ni mačeta, kakav saradnik… Bio sam oženjen, u stvari, nisam bio oženjen, samo sam živeo sa jednom ludačom pet godina, ali nisam mogao da izdržim, mnogo je brate pila. A i pokrala me, nešto ona nešto njen sin i tako… kada sam ostao bez ičega, otišla je od mene, a ja sam rešio da se ubijem. Ne zato što me je ostavila, nego zato što sam ispao budala – ovaj je baš voleo da priča.
– Jel’ si stvarno pokušao da se ubiješ ili samo onako? – zainteresovao se Pera. Što bi on bio jedini neuspeli samoubica ovde.
– Da… popio sam dve kutije bensedina i otišao na Adu Međicu da umrem, ali ništa… samo sam spavao k’o top.
– Pa, jebote… da si bar roknuo litar vinjaka uz te tablete, kako si mislio da umreš samo od bensedina?
– A? Alkohol i tablete? Pa nisam lud, valjda – reče ovaj, a mi prasnusmo u smeh.
Zvao se Velja Mitić i stvarno je bio prototip alkoholičara, kako je Bukva rekao. Ispijeno i izborano lice, krezub, dugačkog crvenog nosa, sav izgladneo… Imao je pedeset i četiri, ali je izgledao bar deset godina stariji. Bukva je bio u pravu u vezi onih para, Velja nam ih je spomenuo sto puta narednih nedelja. Kada god se prisećao prošlosti, priču je započinjao osamdeset sedmom, u Iraku, i sa četrdeset hiljada dolara koje je odande doneo. Izgleda da se ipak nije lečio u Vršcu, ali više puta u Kovinu jeste, kao i u „Lazi“. Šteta samo što se nije baš dobro sećao tih lečenja, ispalo je da su ga uvek izbacivali jer je švercovao alkohol.
I drugi pridošlica je bio pušač, pa smo imali prilike da ga upoznamo odmah posle Velje. Ušao je trudeći se da deluje opušteno, ali mu to nije baš išlo. Hod je bio odmeren, ali su mu se plave oči neprestano pomerale levo-desno, hteo je da nas sve odjednom registruje i zapamti, valjda je to bio neki kockarski instinkt, đavo bi ga znao. Plav, visok, lep dečko nevinog izraza lica:
– Dobar dan, ja sam Alek. Ovde se puši?
– Ovdje, buraz, sjedi. Baš pričamo o tebi – nasmeja se Šone. Ako je hteo da se Alek posle ovoga opusti, malo se zajeb’o.
– Što… o meni?
– E, ne brini – osetio sam potrebu da mu pomognem – ništa strašno, zeza se Šone.
– Čuj, zeza – nije se dao Šone – kaže ovaj Bukva da si spičkao sto hiljada evra na ruletu, pa se čudimo ovuda, niko mu ne vjeruje.
– Nije baš toliko, oko osamdeset. A i od tih osamdeset, dvadeset sam zaradio, tako da ispada, u stvari, šezdeset.
– Joj, majko… – skoro zaplaka Velja – ovaj je gori i od mene.
– A, još je i mlad, dok dođe u tvoje godine, Veljo, biće i šest stotina hiljada – nasmeja se Bekić.
– A, ne, neće Alek više u kockarnicu, nema šanse – zavrte omladinac glavom odsečno.

Uopšte, svi njegovi pokreti bili su brzi i odsečni; Alek nije mogao deset sekundi da provede u istom položaju, osim kada spava. Bio je hiperaktivan, valjda je to posledica kokaina. Kada se malo opustio i upoznao nas koliko-toliko, počeo je da se kreće bukvalno u skokovima po Institutu. Umeo je, recimo, da se zaleti kroz hol i preskoči ogromnog Peru, kao što se preskače kozlić na fizičkom. A pažnju nije mogao da održi ni na čemu. Razgovor sa njim bio je kao izbegavanje kaćuša, brbljao je neprestano, menjajući teme bez ikakve pauze. Posle par minuta provedenih s njim, čovek bi bio totalno smlaćen, ako samo pokuša da ga prati. Oni kojima je slabije radio mozak, nisu ni pokušavali da ga slušaju. Ali je zato umeo da iznenada legne i zaspi, bez obzira na to gde se nalazio – u pušionici, u dvadesetčetvorci ili na WC šolji. A ujutro smo ga budili po deset minuta. Stalno su mu menjali farmakoterapiju, pokušavajući da nađu kombinaciju lekova od kojih bi se ponašao što normalnije, u čemu su na kraju u dobroj meri i uspeli. Premda je sigurno i vreme provedeno u grupi imalo efekta. Ranije ili kasnije, većina nas postane slična po ponašanju. Usporeni se ubrzaju, hiperaktivni uspore.

(Iz romana “Duhovi iz Palmotićeve 37″)