Zovem se Zoran Klarić, i ja sam alkoholičar. Od prosečnog stanovnika ove planete razlikujem se pre svega zbog činjenice da se od zavisnosti lečim. Dobro, prosečan čovek verovatno nije baš alkoholičar, ali zavisnik od nekog sranja, bez kojega bi mogao u životu, sigurno jeste.
U Institut za mentalno zdravlje primljen sam 27. januara. S obzirom na to da nisam iz Beograda – jedva. Ako vam neko iz unutrašnjosti kaže da je primljen tu a da nije imao vezu, znajte da laže. A lažljivost je jedna od devet glavnih karakteristika zavisničke ličnosti, što znači da je taj neko ovde uzalud gubio vreme.
Bio je petak, negde oko devet ujutru, kada sam sa uputom u ruci i torbom, punom stvari kao da sam pošao na odmor, ušao u prijemnu ordinaciju. Unutra je, udobno zavaljena u fotelju ispred monitora računara, sedela sitna plavuša četrdesetih godina u belom mantilu. Okrenula se zajedno sa foteljom i pogledala me ravnodušno:
– Vi ste?
– Zoran Klarić. Šalje me Radoslav za prijem.
– Aha, dajte mi taj uput. Jel’ ste otvorili istoriju bolesti?
– Bio sam dole, popunjavao neki upitnik. Valjda je to – to.
– Jeste, to je to. Došli ste sami?
– Zet je ispred, da ga pozovem?
– Kasnije. Sedite tu – pokazala je na stolicu do zida. – Zašto ste došli?
– Zbog prijema, šalje me Radoslav.
– Rekli ste to već, ali zašto ste došli?
– A… pa, ja sam alkoholičar – imao sam nešto prethodnog iskustva sa detoksikacije i znao sam da lekari i sestre obožavaju tu rečenicu.
– Svaki peti stanovnik ove zemlje je alkoholičar, pa nisu svi ovde. Zašto ste Vi došli?
– Rešio sam da prekinem s tim, shvatio sam da ne mogu sâm da se izborim i došao sam da potražim pomoć stručnjaka – rekoh, ali je ni ovoga puta nisam impresionirao.
– Ma, da… Zašto baš sada?
– Sada sam dobio uput.
– Zašto ste ga sada tražili čoveče, sigurno niste alkoholičar od juče?
– Sada sam shvatio da ovako više ne ide…
– Sami ste shvatili? Ajte, molim Vas, da se ne lažemo od prvog dana. Ovde niko ne dolazi dobrovoljno. Ko je Vas uslovio?
– Dobro, na moju odluku je svakako uticalo to što je supruga rešila da me ostavi i što je ćerka rekla da će da me se odrekne ako ne dođem na lečenje.
– Znači, uslovila Vas je porodica.
– Pa jeste… Doduše, i ja sam već bio rešio… – video sam da koluta nestrpljivo očima, pa sam zaćutao.
– Koliko dugo apstinirate?
– Mesec dana.
– Gde Vam je supruga, znate da je ovo porodična terapija?
– Doći će u ponedeljak, nismo znali da je neophodno da bude prisutna.
– Dobro, koja je najveća količina alkohola koju ste popili u toku dana? Vidim da ste imali 5,1 promila alkohola u krvi pre mesec dana, čudi me da ste živi uopšte.
– I mene čudi. Ne znam. Mislim da sam tih dana pio po litar vinjaka i dva litra piva dnevno. Jedno nedelju dana, svaki dan. Ali, ne sećam se tačno, možda je bilo i više.
– Naravno da se ne sećate. Kakve su posledice Vašeg alkoholizma? Porodične, socijalne, zdravstvene, profesionalne…? Ajmo prvo porodične.
– Supruga je rešila da me ostavi.
– Još? Imate li dece? Kakve su posledice na njih?
– Ja ih ne vidim, ćerka mi je super. Odgovorna, zdrava, osnovnu i srednju školu završila sa odličnim, ne mokri u krevetu, ne muca…
– O, bože… nema posledica?!! Vaša ćerka je neki fenomen onda. Neka, promenićete pesmu vrlo brzo. Ajmo na zdravstvene posledice.
– Zdrav sam kao dren, to me najviše i nervira. Toliki ljudi ne piju, žive zdravo, a pate od hiljadu bolesti, a meni ništa.
– Možda ste zdravi fizički, ali psihički?
– Psihički očigledno nisam, ali ne znam baš da postavim dijagnozu, pretpostavljam da ćete to vi bolje.
– Ne, postavićete dijagnozu sami, verujte mi na reč. Ali, verujem da još uvek ne znate tačno šta Vam je. Socijalne posledice? Problemi sa zakonom?
– Nikada.
– Dobro. Vidim da ste puni otpora, biće teško sa vama.
– Ma nisam, stvarno – pretpostavio sam da otpor znači da lažem – iskren sam, ali ne znam šta očekujete da Vam kažem.
– Jeste, puni ste otpora, ali nećemo da se raspravljamo. Za profesionalne posledice bolje i da ne pitam. Šta ste po zanimanju?
– Grafički dizajner.
– Dizaaajneeer… Šta imate u torbi, dizajneru? Otvorite da vidim.
Nisam imao bogzna šta za carinu. Već sam znao šta je zabranjeno: oštri predmeti, staklene čaše, grickalica za nokte, perorez, mobilni… Jedino mi nije palo na pamet da su zabranjene novine i knjige.
– Šta, ovde je zabranjeno čitanje? – upitah malu kerberku, dok mi je vadila knjige iz torbe i odvajala ih na stranu.
– Imaćete šta da čitate, bez brige. Jel’ ste poneli 500 dinara za knjigu?
– Poneo sam nešto para, da. Nisam planirao baš da kupujem knjige, ali ako mora, evo.
– Ne mora – rekla je uzimajući novac – ali, iz čega biste učili inače?
Dala mi je knjigu „Alkoholizam i narkomanija“ i onda rekla jedva nešto glasnije:
– Vukoviću!
– Klarić – rekoh zbunjeno, ali u tom trenutku vrata je otvorio tip od svojih tridesetak godina i ušao vukući desnu nogu. Mora da je držao uvo prislonjeno uz vrata.
– Ovo je novi pacijent. Vodi ga tu, u trinaesticu, krevet broj jedan, Branko je već prešao dole u desetku. Daj mu posteljinu i mantil, pidžamu ima svoju. I, objasni mu sve po redu.
– Ajmo, buraz – reče Vuković i skrenu ispred mene i zeta desno od ordinacije.
Otvorio je susedna vrata i ušli smo u sobu u kojoj ću, očigledno, boraviti narednih dana. Ili nedelja? Ili možda meseci, nisam imao ni približno predstavu koliko…
Soba je bila prostrana i svetla, osam kreveta u njoj, svi namešteni i zategnuti skoro kao u vojsci. Sa obe strane, uz zidove, po četiri. Pravo, ispred, čitav zid u prozorima sa rešetkama. Desno, do vrata, umivaonik sa malim bojlerom iznad. Znači, nema boravka u sobi, inače bi bar jedan krevet bio razmešten. Sranje. A tako bi mi prijalo da se ispružim…
– Buraz, sjedi malo, tvoj krevet je ovaj do prozora. Ja idem da ti donesem mantil. Posteljinu je promijenio Branko, to ne mora.
– Aha…
Otišao sam do prozora i zagledao se u dvorište Instituta. Četiri klupe oko travnjaka deset puta deset, na travnjaku dvadesetak ružičnjaka. Bila je zima, ali ove godine gotovo da nije ni padao sneg. Dan siv i tmuran, a kroz ove rešetke izgledao je kao poslednji na svetu. E, moj Zorane, daleko si dogurao za ovih pedeset godina…
Vuković se brzo vratio noseći plavi mantil.
– Vidi ‘vako, buraz… Presvuci se i onda možeš da siđeš dolje, u svetlarnik, ako pušiš. Jel’ pušiš? Imamo još dvadesetak minuta do „grupe“, ne smije se kasniti. U stvari, na svaku aktivnost moraš stić’ pet minuta ranije. Imaš „Kućni red“ odmah do ulaza u intervencije, to ti je ova soba gdje te je drkala Ivanka. Prepiši ga, moraćeš ga naučit’ naizust. To je u okviru prve edukacije. Kada to položiš, oblačiš civilku.
– A kada ću je polagati?
– Za dva-tri dana, zavisi. Ajde sada, presvuci se. Grupe traju oko sat i po, odoh ja da pušim, a ti dođi. I povadi stvari koje su ti neophodne, pa ih stavi u ovu kasetu, a ponesi torbu, ja ću reć’ da ti otključaju garderobu da je ostaviš. Jaknu nemoj da ostavljaš tamo, zakači je ovdje na vrata. U svetlarniku je hladno, a samo se dolje puši, obuci je preko mantila kada pođeš. Inače, ja sam Nebojša.
– Ti beše Zoki, jel’ tako?
- Zoki, Zoran, Kiza… kako god hoćeš.