(“DUHOVI IZ PALMOTIĆEVE 37″, Zoran Stanković/Krajinski književni klub, Negotin/2012)

Dugo je „fiction“ književnost bila razdvojena od one sa „non fiction“ predznakom, strože i snažnije nego da je to zakonom bilo zabranjeno. Beletristika je imala da bude stvar autorove imaginacije, a dokumentarna proza da se drži činjenica i ne daj bože da neko samo pomisli da to nije tako. Za svaki slučaj, kada bi književnost previše zaličila na život, obavezno bi se naglašavalo da je „svaka sličnost sa ljudima i događajima iz života slučajna“. Sumnja u tačnost dokumentarne književnosti (koja je u naslovima obavezno morala da ima neku od odrednica tipa – biografija, autobiografija, ispovest ili slično) bila je uvreda časti najvišeg reda.
Naravno da je takvo stanje bilo neodrživo i lažno, jer život je hrlio u književnost, u početku krijući se, a zatim sve jače i beskompromisnije, kao što je i književnost ovladavala dokumentarnošću iz istog razloga – da bi sve to bilo lepše, zanimljivije i čitljivije. Danas je sasvim jasno da je o nekim temama gotovo nemoguće pisati (ili je to barem nemoguće činiti uverljivo) ukoliko autor nema blisko, ili makar posredno, iskustvo, ukoliko nije osetio ukus krvi, suza i bola. Ili ljubavi, svejedno. Hemingvej je, svestan toga, po takvo iskustvo otišao u Frankovu Evropu, Remarku ili Ćopiću rat je došao na noge, nezvan; sa druge strane, pisati dokumentarnu prozu bez klasičnih književnih alata, postao je naprosto zaludan posao.
Negde između svega ovoga nalazi se i roman Zorana Stankovića „Duhovi iz Palmotićeve 37“. Životan, jer je stvarno, duboko i bolno proživljen; zanimljivo i dobro napisan jer autor, iako bez značajnijeg prethodnog spisateljskog iskustva, postavlja dobru konstrukciju romana, kroz koju vešto vodi radnju prateći njen glavni tok hronološki, od ulaska glavnog lika, istovremeno i naratora, u Institut za lečenje od bolesti zavisnosti – smešten na adresi iz naslova, kroz galeriju likova, mnoštvo realnih dijaloga i situacija, pa sve do samog kraja, jasno – izlaska sa lečenja. Kroz mnoštvo flešbekova, saznajemo životne priče pacijenata koje se nalaze u korenu nastanka zavisnosti, uglavnom od alkohola, ali takođe i od narkotika, lekova ili kocke, dok nas glavni tok radnje vodi kroz njihove međusobne i odnose sa medicinskim timom. Pa ipak, ono što je najvažnije u ovom delu, to je, kao i u životu, put ka izlečenju. Stoga knjiga „Duhovi iz Palmotićeve 37“ funkcioniše na više nivoa – to nije samo roman, nije ni samo ispovest, na neki način to je u najvećoj meri priručnik za preživljavanje i recept za nadu, za koju smo verovali da više ne postoji. Mnogo je toga poučnog i ohrabrujućeg u njoj.
Autor ne samo da nam govori da je moguće vratiti nazad svoj život sebi i onima sa kojima živimo, već nam govori i kako. Otprilike kako. Jer to niko baš tačno ne zna. I mislim da u tome leži najveća snaga ove knjige, ono što čini da joj verujemo: Autor nam ne nudi čarobno sveznanje, nema velikih istina, nema tajne formule za izlečenje… On nam samo govori da je to moguće. Kroz praktične primere. Kroz ukus krvi, suza i bola.
Pa da, i alkohola.
Ajd, živeli!
Ili, ipak, ne?

Branislav Bane Dimitrijević

About these ads