Posle 25 godina, evo me opet u istom gradu.
Koračam istim ulicama kojima sam davno koračao i tražim svog dvadesetogodišnjeg klona u odrazu izloga pored kojih prolazim.
Pokušavam da pogodim o čemu sam mogao da razmišljam na ovom istom mestu u neko davno prošlo vreme.
Sve mi se čini, ali naravno ne mogu biti siguran, da sam u trenucima lucidnosti ili pijanstva zamišljao sebe u ovim godinama na istom mestu i pokušavao da pogodim o čemu ću razmišljati.
Jebeno glup osećaj.
Ulice, ljudi koji prolaze… sve je isto, a opet drugačije.
Dobro, ulice su promenile nazive, pune su nekih novih kafića, radnji, bog te pita čega, ali to je još uvek ista ona zemlja kojom sam kao mladić hodao.
Ova glava na mojim ramenima je ista ona glava koju sam nosio nekada, jedino što ima manje kose i izborano lice.
Skoro je ponoć, ovi što prolaze ulicom Strahinjića Bana kojom hodam nisu se ni rodili kada sam prethodni put ovuda prošao. Ne primećuju me čak ni kad se sudarimo dok se provlačimo kroz pola metra trotoara koliko ima od parkiranih automobila do zgrada.
Osećam se kao da sam pao sa neke daleke planete na ovo tako poznato, a tako nepoznato mesto.
I sada sam nevidljiv, kao duh.
Ulazim u jazz klub „Ptica“ i naručujem pivo, tek da proverim da li me neko vidi.
Heh… ipak me šankeri vide, ipak sam tu…
Silazim dole odakle se čuje svirka i ne mogu da verujem svojim očima. Miša Blam i cela ekipa koja je u nekada jedinom beogradskom jazz klubu Doma omladine svirala – svira i dalje.
Jebote, šta je ovo, gde sam ja, koja je uopšte godina? Gubim se na trenutak, osvrćem se oko sebe i pokušavam da prepoznam ljude za stolovima. Kao da ih sve poznajem. Ne mogu baš da se setim svih imena, ali ja nikada i nisam bio dobar u tome.
Za jednim stolom sede tri devojke i jedan mladić. Deluju ono… malo kao naduvani ili pijani. Mladić srednje dugačke, kovrdžave kose obučen u džins, devojke neke crnke ili brinete, ne vidi se baš najbolje, jedna u miniću, dve u farmericama. Na stolu četiri piva.
Moja ekipa, mislim se.
Krećem ka njima, preturajući istovremeno po džepovima da usput zapalim cigaretu i to preturanje me spašava jer cigareta nema (ja, inače, bez cigarete ne znam ni da hodam, a kamoli da razgovaram sa nekime).
Rešim da se prvo popnem gore do šanka i kupim neke cigarete.
Mallboro ili Lucky, drugo nemaju.
OK, daj jedan Lucky.
Palim cigaretu i usput svraćam do toaleta. Nije baš da mi se nešto piša, ali da ne ustajem posle.
Pišam, perem ruke i, na sreću, pogledam se u ogledalo.
Minut, dva, pet… dok mi cigareta nije počela da peče prste.
Onda: ulica, mraz, magla, nizbrdica do Dušanove, levo u Venizelosovu (Đure Đakovića bre, jebote Venizelos), benzinska pumpa, hotel „Nevski“ (otkud sad ovde hotel), druga benzinska pumpa, neki dragstor s leve strane, pored dragstora kurva u bundi i miniću, žena sa pudlicom obučenom u krzneni kaputić, klinci lome flaše u parku i nešto pevaju (razumem samo reč „Srbija“ i uspevam da ne slušam dalje) i konačno, stižem kući.
Lea, kuco moja, sad sam te ostavio uveče samu i nikada više. A nemoj ni ti mene, molim te.