Konkurs RTB Bor za najbolji blog tekst na temu alkoholizma (25.IX – 01.XII 2012.)


Flaša nema dno

Prema procenama stručnjaka i zvaničnim statistikama, u Srbiji je ovakva situacija.
Da ste u životu upoznali svega dvadeset osoba, mogli biste da računate da poznajete najmanje troje alkoholičara.
Ako radite u preduzeću u kome je zaposleno šest stotina ljudi, svakog jutra susrećete stotinu onih koji se svakodnevno ili bar jedanput nedeljno opijaju.
Ukoliko kompanija u kojoj ste zaposleni broji 5.000 ljudi, onda je oko vas otprilike osam stotina nesrećnih, bolesnih, asocijalnih i ljudi umanjenih sposobnosti za rad.
Tek jedna desetina njih će vam priznati da ima problem, a da se sa tim problemom izbori, naći će snage možda svaki stoti. A tu snagu, opet po onome što kažu stručnjaci, niko ne može da nađe sam, bez pomoći okoline u kojoj živi i radi. Naravno, prvenstveno porodice, ali ni pomoć porodice nije dovoljna ukoliko se ne uključi kompletna zajednica koja ga okružuje i čiji je deo.

I šta sada mi možemo da uradimo da bismo uticali na rešenje problema?
Možemo mnogo ukoliko smo problema svesni i ako imamo motiva da ga rešavamo.
Upoznavanjem što većeg broja ljudi sa problemima koje alkoholizam izaziva, predavanjima i otvaranjem savetovališta gde god je to moguće, već bi se napravio veliki pomak.

Ali prvi korak je uvek motivisanje i ka tome je usmeren konkurs koji raspisuje RTB.
Većina vas koji ovo čitate nema lično problem sa alkoholom, ali svako od vas, već smo to naveli na početku, ima prijatelje i rodbinu, ljude koje voli i koji nemušto vape za pomoć.
To bi već mogao biti dovoljan motiv, ali ima ih još.

Alkoholičar, pored porodičnih izaziva i socijalne probleme: ako je pijan za volanom dok vi prelazite ulicu ili obrnuto; prelazi pijan ulicu dok ste vi za volanom, recimo. Ako se, pijan ili samo mamuran, povredi na poslu ili povredi nekog drugog, onda govorimo o profesionalnim posledicama. A one utiču i na posao koji vi obavljate.
Bezbroj je motiva, ali da ovo ne bi bila samo suvoparna priča koja na jedno uvo uđe, a na drugo izađe, mogu da se potrude blogeri. Ima ih više hiljada u Srbiji i već dugo predstavljaju pokretačku snagu mnogih lepih i važnih akcija.

U ovoj će, na svoj način, pomoći za početak RTB Bor, ali na tome svakako nećemo stati.

RTB Bor od 25 septembra 2012. raspisuje konkurs za najbolji blog tekst ili seriju tekstova na temu alkoholizma pod nazivom: „Flaša nema dno“.

Na konkursu će biti dodeljene 3 nagrade:

  • I nagrada: sedam dana za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’ na Borskom jezeru u periodu januar–mart 2013.
  • II nagrada: vikend i doček Nove godine za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’.
  • III nagrada: vikend za dve osobe u sezoni januar–mart 2013. u hotelu ,,Jezero’’.

Odluka o nagrađenim autorima biće saopštena 5. decembra 2012, a žiri čine članovi dobro poznati onlajn zajednici:

Uslovi za učestvovanje na konkursu:

  • Tekst treba da bude napisan na srpskom, hrvatskom, crnogorskom ili bosanskom jeziku, pismom autora;
  • Autor teksta mora posedovati sopstveni blog;
  • Dužina teksta nije ograničena, kao ni broj tekstova na zadatu temu;
  • Tekst treba da istakne i dotakne srž problema;
  • U tekstu autor treba da obradi svoje lično iskustvo (odnosno iskustvo vezano za svoje bližnje) koje poseduje u vezi sa alkoholizmom;
  • Na kraju teksta, odnosno svakog iz serije tekstova, autor treba da postavi sledeće obaveštenje: ,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno” i da ostavi link ka zvaničnoj stranici konkursa;
  • Linkovi za strane na kojima su tekstovi šalju se na adresu konkurs@rtb.rs do 01. decembra 2012. u ponoć;
  • Pravo učešća na konkursu nemaju članovi žirija, poslovodstva RTB Bor i članovi njihovih porodica;
  • Imena pobednika konkursa biće objavljena 5. decembra 2012. na sajtu http://rtb.rs, a nagrade će biti uručene na svečanosti u hotelu ,,Jezero’’ na Borskom jezeru, 8. decembra 2012. godine.

Opišite lična iskustva iz susreta sa alkoholizmom i dajte motiv društvu da se sa problemom izbori na najbolji mogući način.

Advertisements

Nil Armstrong i Sava iz Kikinde, rod naš najrođeniji (by Mahlat)


Nije običaj da se ovako prenose kompletni tekstovi, ali ovaj je od zaista velike važnosti, a Mahlat ga je napisala tako da ja tu ne bih imao šta da dodam.

Dakle (preuzeto sa Mahlatblog):

 

Prethodne nedelje, ovaj svet su napustila dva velika čoveka, Nil Armstrong koji je učinio mali korak za čoveka a veliki za čovečanstvo, naročito za Srbiju, i Sava iz Kikinde ze kojeg ne znam šta je učinio, tek kad je preminuo pročitah da je zvezda ovog dela Interneta, nešto kao Ekrem, kako sam ukapirala. Srpska Internet zajednica je pošteno izripovala i jednog i drugog, mislim ono – R.I.P. ’de god da ste, s kim god da ste i pozdravite Pokojnu Milevu. I to sam videla.

Neko društvo, opet sa Interneta je odmah pokrenulo peticiju, apel, kako li se to već zove, da se Savi koji nas je sve zadužio (oprostite, i dalje nemam pojma čime) podigne spomenik usred Kikinde. Pošteno, dok se onaj Amerikanac maje sa idejom oko muzeja Nikole Tesle.

Za Nila Armstronga, se još niko nije oglasio, ali osvanuće u najskorije vreme ideja iz nekog Donjeg Mudojevca, samo dok se tamo neko doseti da ima isti otisak cipela kao što je onaj kojim je Nil žigosao Mesec.

Ja ponovo shvatih snagu Interneta, bože mili, pa potrebno je samo nekome da padne ideja na pamet.

Skoro sam pričala u čemu je zaista ta snaga Interneta, ako ste neko ko se čuje, to vremenom počne zaista da nameće i ogovornost, Internet je „mesto“ gde vas za pola sata može čuti mnogo ljudi. Isto to u off svetu je nemoguće, čak i da koristite megafon, izlažete nešto vrlo korisno za društvo, većina će odmahnuti rukom i produžiti dalje. Druga je stvar ako se na tim istim Terazijama skinete goli ili se popnete na vr’ Moskve i pretite da ćete skočiti, em će vas gledati, em čuti, em će vas i za novine slikati.

Znači, mi imamo u rukama jednu vrstu megafona, E–megafon, ko razume shvatiće.

Tim megafonom se proširila vest o Nilu a naročito o Savi a da niko nije morao da se svlači go i tako privlači pažnju.

Jel jasno ovo?

Ako je jasno, želim da vas upozorim na jednu stvar.

Odnedavno se na Internetu pojavio blog Nevidljivi ljudi na kome postoje samo tri posta. Kada ih pročitate, videćete da je u ta tri posta stao ceo jedan mali život i još mnogo života tih nevidljivih ljudi, nevidljivih za državu, društvo, zakon, čak i medicinu, sve nas, i životi onih koji pokušavaju da ih učine vidljivijim.

Trogodišnji nevidiljivi dečak o čijem životu bez terapije govori ovaj blog boluje od Gošeove bolesti.

DAN 121.

Shvatili smo da nema ništa od čekanja i krenuli da tražimo način da obezbedimo Borisu lečenje. Tako smo u poslednja tri meseca: bili o svom trošku u Ljubljani kako bi potvrdili dijagnozu; privatnim putevima poslali na analizu krv Borisovog mlađeg brata i na taj način saznali da on ne boluje od Gošeove bolesti (koja je inače nasledna po oba roditelja, tako da su šanse 25% za svako dete koje se rodi da ima bolest); razgovarali sa svim važnim institucijama, od filijala RFZO do članova Komisije za lekove… I svuda smo dobili isti odgovor – komisija za retke bolesti se sastala, prave listu pacijenata i lekova, čekajte, desiće se.

 

DAN 161.

 

To je bilo 15.5.2012. Danas je 9.8.2012. Mislim da je dosta bilo čekanja. Znamo da je novac za retke bolesti odvojen od poreza na igre na sreću i prebačen na račun RFZO. Znamo da je u pitanju oko 130 miliona dinara – dovoljno za lečenje petoro obolelih od Gošeove bolesti. Znamo da je od momenta kada je data instrukcija za prenos sredstava u Fond (11.5.2012.) prošlo skoro 3 meseca. Jedino što nije jasno je: šta se čeka?

(preuzeto sa bloga Nevidljivi ljudi)

Portal b92, objavio je 17.8. ove godine da  deca obolela od retkih bolesti, čije lečenje je zahtevno i veoma skupo, prema najavama iz Ministarstva zdravlja, uskoro mogu da očekuju odgovarajuću terapiju.

Uskoro je, znate, u Srbiji veoma rastegljiv pojam. Isto kao onaj Bolji život koji čekamo već decenijama i koji stiže samo na RTS.

I dok deca obolela od rektih bolesti čekaju to uskoro, preplavljeni smo tekstovima kako u Srbiji, rođeni u pogrešnom telu mogu biti operisani o trošku države jer je to eurougodno, ne znam šta kaže crkva da li je i bogougodno poštovanje tih ljudskih prava da možeš da živiš u telu u kome želiš iako ti je i ovo ispravno. Da ne ispadne da sam baš protiv, nisam, kako da budem kad je to nauka lepo objasnila, ali vodim računa o prioritetima. A o tome ova zemlja nikada ništa nije znala.

Naša dužnost je da znamo. Zato vas molim da pričate o ovome i šerujete blog Nevidljivi ljudi, ili ovaj tekst, kako vam je volja, sa pitanjem kada će biti to skoro i kada će mali Boris moći da skoči. I svi ostali mali i veliki nevidljivi ljudi.

Pomozimo im.

Budimo E-megafon ovim nevidljivim ljudima sve dok ne postanu vidljivi onima koji žmure.

Hvala vam.

Lektira, doduše ako vidite vezu.

Prolazno vreme – Duhovi iz Palmotićeve i DryUp


Prošlo je izvesno vreme, valjda mesec i po dana od kako je knjiga izašla, možda je vreme da se neki utisci apsolviraju.

Šta sam objavljivanjem ove knjige dobio, a šta izgubio. Da li sam dobio nešto neočekivano i da li su, s druge strane, gubici veći od očekivanih.

Pre svega, to što sam rešio da knjigu napišem, kao i sam proces pisanja (dva meseca sve u svemu, po nekih četiri sata dnevno rada u proseku) na mene su delovali krajnje pozitivno, ali to sam svakako očekivao. Znao sam još ranije da je zadovoljstvo popunjavanja bele stranice word dokumenta nečime što izlazi iz tvoje glave veliko, a još kada to ispadne čitavih dvesta stranica… Sredio sam u sebi i za sebe sve ono što mi se dešavalo, mnoge stvari su mi postale jasnije kada sam ih opisao. Ostalo je još ponešto nerazjašnjeno, svakako, ali generalno, osećam se bolje i nekako mi je lakše.
Motivacija je bila jaka, provesti skoro dva meseca u nekih trista kvadrata sa pedesetak ljudi totalno različitih sudbina, uglavnom nespojivih na nekom drugom mestu (možda u vojsci, ali tamo nema onih koji su proživeli više od polovine života, uglavnom su tek krenuli u avanturu, a ovde su ljudi beskrajno velikog iskustva) bilo je na mnogo načina zanimljivo. Dobro, činjenica da se radi o ljudima koji se leče, da smo svi u velikim ličnim problemima, možda ne dozvoljava da se na sve to gleda kao na “zanimljivu situaciju” ali ona to, ma kako eufimistički ili uvrnuto zvučalo, ipak jeste bila. Toliko toga sam saznao za to kratko vreme o sebi, o drugima, o bolesti zavisnosti, da mi deset puta više stranica ne bi bilo dovoljno da sve opišem. Na papiru je ostalo ono što mi se najjače urezalo u sećanje, a tek kasnije, iščitavajući štampano izdanje knjige, shvatio sam koliko je još toga ostalo zauvek zakopano u meni i onima koji su sa mnom u Institutu bili.
Morao sam tu knjigu da napišem, da ne zaboravim. Možda nisam morao da je štampam, ali da je napišem svakako jesam. Razmišljam, ja sam jedan od recimo pet hiljada pacijenata koji su kroz Institut prošli, da li je još neko rešio da uradi sličnu stvar? Kažem, motivacija je jaka, a bilo je tamo i ljudi mnogo vičnijih peru od mene, bilo je i nekih velikih spisateljskih imena, prosto je nemoguće da im nije palo na pamet da o tome pišu. Ali, bez obzira na to koliko sam se trudio, nigde ništa napisano nisam uspeo da pronađem.
Zašto?
Pa… izgleda je demotivišući momenat ipak jači od onog motivacionog.
A taj momenat se ogleda u tome da osobe koje nisu prošle kroz lečenje na psihijatrijskoj klinici uglavnom budu šokirane kada čuju da je neko iz njihove okoline tamo bio. Mislim, razumljivo je to, i sâm sam tako razmišljao pre ovog iskustva. Ne šokira te, ili te makar daleko manje šokira kada čuješ da je neki tvoj poznanik umro iznenada od infarkta ili da je bolestan od raka pluća koliko se zapanjiš kada čuješ da ima psihički problem sa kojim je rešio da se izbori. Ovo mu, po intenzitetu šokiranosti okoline, dođe više kao da sam opljačkao zlataru nego kao da sam bio na lečenju.
A i neke posledice su iste.
Recimo, kada lečeni zavisnik pokušava da nađe posao, to je isto kao kada to radi bivši robijaš.
Ili, kada šetam gradom i susrećem ljude koje nisam neko vreme video, rekacije su vrlo slične onima koje bih očekivao da sam bio na robiji. Ne znaju ljudi kako da se prema meni ponašaju, to je prvi utisak koji imam u takvim prilikama. Nisu baš sigurni koliko sam lud valjda.
I onda je u neku ruku razumljivo zašto kada izađu sa lečenja ljudi o tome nerado govore.
A to nije dobro. Pre svega nije dobro za njih ali nije dobro ni zbog onih koji su na ivici da reše da se leče, ali tu ivicu ne prelaze jer ne znaju šta ih tamo očekuje. Kakva to gomila ludaka i terapeuta sa bičevima u rukama obitava u psihijatrijskim klinikama? Zato je malo, praktično ih i nema, onih koji na lečenje odlaze dobrovoljno, već dopuštaju da se bolest razvije do mere kada više nemaju izbora, već budu uslovljeni sa jedne ili više strana koje imaju moć da ih na lečenje pošalju: porodica, zakon, teško narušeno zdravlje ili radna sredina. A tada sve postaje komplikovanije i teže.

E, zato sam ja rešio da knjigu objavim, zbog onih kojima je potrebno nečije iskreno opisano iskustvo da bi rešili da se leče. U svojoj okolini ja poznajem nekoliko osoba koje su za lečenje možda i više nego što sam ja, ali znam da nikada neće ni da pokušaju da se leče. Da ne govorim  o tome koliko ljudi sa sličnim problemima primećujem na društvenim mrežama. Statistike koje kažu da je svaki šesti stanovnik ove zemlje alkoholičar (ako tu dodamo i ostale zavisnosti, onda broj značajno raste) u ovom slučaju nisu pogrešne.
Zato mi je pao na pamet i DryUp (@dzumara i meni, u stvari).
Da uradim ono što mogu i ono što je do mene.
Da li će od toga nešto uopšte biti ne znam, zavisi da li nađemo finansijsku podršku neke organizacije koja ima budžet za društveno odgovorno poslovanje ili nešto slično, ali mi smo se pripremili kao da startujemo sutra. Ostalo nam je da izaberemo logo, pa ako hoćete glasajte za jedan od ova dva koja je napravio Igor, da ih kroz neki dan ponudimo online prijateljima da ih okače kod sebe na blogove i pomognu tako realizaciju ideje.

DryUp logo, u stvari dva logoa. Još nije odlučeno koji će biti zvaničan.

DryUp logo, u stvari dva logoa. Još nije odlučeno koji će biti zvaničan.