STOP CENZURI: Otvoreno pismo Dušana Mašića novinarki Kurira


Prenosim i ja u celosti pismo Dušana Mašića novinarki Kurira, objavljeno na njegovom Facebook profilu, koje su prvo preneli pa povukli sa svojih sajtova B92 i Mondo.
Nadam se da će cenzori čim uključe računar na nekom od blogova ili na društvenim mrežama naići na tekst koji su skinuli.

“Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca….ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,…. šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja…..tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati…

Srdačno
Dušan”

50


Kako, tako, izgurah pola veka.

I verujte, baš sam srećan zbog toga.

Ne bih baš mogao da kažem da sam zasluženo došao do punih pedeset godina ako uzmem u obzir koliko sam se trudio da sebi skratim život na sve moguće načine.

Kad se osvrnem unazad, možda je to moglo i bolje da se proživii ali sad šta je tu je. Dobro je i ovako. A nije možda ni kasno da se sve još malo dotera i popravi.

Desilo mi se najmanje pet stvari koje su, svaka za sebe, dovoljne za čitav jedan život, nema razloga da se žalim.

Toliki sjajni ljudi su u mojim godinama već dva puta bili mrtvi.

Konkurs RTB Bor za najbolji blog tekst na temu alkoholizma (25.IX – 01.XII 2012.)


Flaša nema dno

Prema procenama stručnjaka i zvaničnim statistikama, u Srbiji je ovakva situacija.
Da ste u životu upoznali svega dvadeset osoba, mogli biste da računate da poznajete najmanje troje alkoholičara.
Ako radite u preduzeću u kome je zaposleno šest stotina ljudi, svakog jutra susrećete stotinu onih koji se svakodnevno ili bar jedanput nedeljno opijaju.
Ukoliko kompanija u kojoj ste zaposleni broji 5.000 ljudi, onda je oko vas otprilike osam stotina nesrećnih, bolesnih, asocijalnih i ljudi umanjenih sposobnosti za rad.
Tek jedna desetina njih će vam priznati da ima problem, a da se sa tim problemom izbori, naći će snage možda svaki stoti. A tu snagu, opet po onome što kažu stručnjaci, niko ne može da nađe sam, bez pomoći okoline u kojoj živi i radi. Naravno, prvenstveno porodice, ali ni pomoć porodice nije dovoljna ukoliko se ne uključi kompletna zajednica koja ga okružuje i čiji je deo.

I šta sada mi možemo da uradimo da bismo uticali na rešenje problema?
Možemo mnogo ukoliko smo problema svesni i ako imamo motiva da ga rešavamo.
Upoznavanjem što većeg broja ljudi sa problemima koje alkoholizam izaziva, predavanjima i otvaranjem savetovališta gde god je to moguće, već bi se napravio veliki pomak.

Ali prvi korak je uvek motivisanje i ka tome je usmeren konkurs koji raspisuje RTB.
Većina vas koji ovo čitate nema lično problem sa alkoholom, ali svako od vas, već smo to naveli na početku, ima prijatelje i rodbinu, ljude koje voli i koji nemušto vape za pomoć.
To bi već mogao biti dovoljan motiv, ali ima ih još.

Alkoholičar, pored porodičnih izaziva i socijalne probleme: ako je pijan za volanom dok vi prelazite ulicu ili obrnuto; prelazi pijan ulicu dok ste vi za volanom, recimo. Ako se, pijan ili samo mamuran, povredi na poslu ili povredi nekog drugog, onda govorimo o profesionalnim posledicama. A one utiču i na posao koji vi obavljate.
Bezbroj je motiva, ali da ovo ne bi bila samo suvoparna priča koja na jedno uvo uđe, a na drugo izađe, mogu da se potrude blogeri. Ima ih više hiljada u Srbiji i već dugo predstavljaju pokretačku snagu mnogih lepih i važnih akcija.

U ovoj će, na svoj način, pomoći za početak RTB Bor, ali na tome svakako nećemo stati.

RTB Bor od 25 septembra 2012. raspisuje konkurs za najbolji blog tekst ili seriju tekstova na temu alkoholizma pod nazivom: „Flaša nema dno“.

Na konkursu će biti dodeljene 3 nagrade:

  • I nagrada: sedam dana za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’ na Borskom jezeru u periodu januar–mart 2013.
  • II nagrada: vikend i doček Nove godine za dve osobe u hotelu ,,Jezero’’.
  • III nagrada: vikend za dve osobe u sezoni januar–mart 2013. u hotelu ,,Jezero’’.

Odluka o nagrađenim autorima biće saopštena 5. decembra 2012, a žiri čine članovi dobro poznati onlajn zajednici:

Uslovi za učestvovanje na konkursu:

  • Tekst treba da bude napisan na srpskom, hrvatskom, crnogorskom ili bosanskom jeziku, pismom autora;
  • Autor teksta mora posedovati sopstveni blog;
  • Dužina teksta nije ograničena, kao ni broj tekstova na zadatu temu;
  • Tekst treba da istakne i dotakne srž problema;
  • U tekstu autor treba da obradi svoje lično iskustvo (odnosno iskustvo vezano za svoje bližnje) koje poseduje u vezi sa alkoholizmom;
  • Na kraju teksta, odnosno svakog iz serije tekstova, autor treba da postavi sledeće obaveštenje: ,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno” i da ostavi link ka zvaničnoj stranici konkursa;
  • Linkovi za strane na kojima su tekstovi šalju se na adresu konkurs@rtb.rs do 01. decembra 2012. u ponoć;
  • Pravo učešća na konkursu nemaju članovi žirija, poslovodstva RTB Bor i članovi njihovih porodica;
  • Imena pobednika konkursa biće objavljena 5. decembra 2012. na sajtu http://rtb.rs, a nagrade će biti uručene na svečanosti u hotelu ,,Jezero’’ na Borskom jezeru, 8. decembra 2012. godine.

Opišite lična iskustva iz susreta sa alkoholizmom i dajte motiv društvu da se sa problemom izbori na najbolji mogući način.

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.