Prošlo je izvesno vreme, valjda mesec i po dana od kako je knjiga izašla, možda je vreme da se neki utisci apsolviraju.

Šta sam objavljivanjem ove knjige dobio, a šta izgubio. Da li sam dobio nešto neočekivano i da li su, s druge strane, gubici veći od očekivanih.

Pre svega, to što sam rešio da knjigu napišem, kao i sam proces pisanja (dva meseca sve u svemu, po nekih četiri sata dnevno rada u proseku) na mene su delovali krajnje pozitivno, ali to sam svakako očekivao. Znao sam još ranije da je zadovoljstvo popunjavanja bele stranice word dokumenta nečime što izlazi iz tvoje glave veliko, a još kada to ispadne čitavih dvesta stranica… Sredio sam u sebi i za sebe sve ono što mi se dešavalo, mnoge stvari su mi postale jasnije kada sam ih opisao. Ostalo je još ponešto nerazjašnjeno, svakako, ali generalno, osećam se bolje i nekako mi je lakše.
Motivacija je bila jaka, provesti skoro dva meseca u nekih trista kvadrata sa pedesetak ljudi totalno različitih sudbina, uglavnom nespojivih na nekom drugom mestu (možda u vojsci, ali tamo nema onih koji su proživeli više od polovine života, uglavnom su tek krenuli u avanturu, a ovde su ljudi beskrajno velikog iskustva) bilo je na mnogo načina zanimljivo. Dobro, činjenica da se radi o ljudima koji se leče, da smo svi u velikim ličnim problemima, možda ne dozvoljava da se na sve to gleda kao na “zanimljivu situaciju” ali ona to, ma kako eufimistički ili uvrnuto zvučalo, ipak jeste bila. Toliko toga sam saznao za to kratko vreme o sebi, o drugima, o bolesti zavisnosti, da mi deset puta više stranica ne bi bilo dovoljno da sve opišem. Na papiru je ostalo ono što mi se najjače urezalo u sećanje, a tek kasnije, iščitavajući štampano izdanje knjige, shvatio sam koliko je još toga ostalo zauvek zakopano u meni i onima koji su sa mnom u Institutu bili.
Morao sam tu knjigu da napišem, da ne zaboravim. Možda nisam morao da je štampam, ali da je napišem svakako jesam. Razmišljam, ja sam jedan od recimo pet hiljada pacijenata koji su kroz Institut prošli, da li je još neko rešio da uradi sličnu stvar? Kažem, motivacija je jaka, a bilo je tamo i ljudi mnogo vičnijih peru od mene, bilo je i nekih velikih spisateljskih imena, prosto je nemoguće da im nije palo na pamet da o tome pišu. Ali, bez obzira na to koliko sam se trudio, nigde ništa napisano nisam uspeo da pronađem.
Zašto?
Pa… izgleda je demotivišući momenat ipak jači od onog motivacionog.
A taj momenat se ogleda u tome da osobe koje nisu prošle kroz lečenje na psihijatrijskoj klinici uglavnom budu šokirane kada čuju da je neko iz njihove okoline tamo bio. Mislim, razumljivo je to, i sâm sam tako razmišljao pre ovog iskustva. Ne šokira te, ili te makar daleko manje šokira kada čuješ da je neki tvoj poznanik umro iznenada od infarkta ili da je bolestan od raka pluća koliko se zapanjiš kada čuješ da ima psihički problem sa kojim je rešio da se izbori. Ovo mu, po intenzitetu šokiranosti okoline, dođe više kao da sam opljačkao zlataru nego kao da sam bio na lečenju.
A i neke posledice su iste.
Recimo, kada lečeni zavisnik pokušava da nađe posao, to je isto kao kada to radi bivši robijaš.
Ili, kada šetam gradom i susrećem ljude koje nisam neko vreme video, rekacije su vrlo slične onima koje bih očekivao da sam bio na robiji. Ne znaju ljudi kako da se prema meni ponašaju, to je prvi utisak koji imam u takvim prilikama. Nisu baš sigurni koliko sam lud valjda.
I onda je u neku ruku razumljivo zašto kada izađu sa lečenja ljudi o tome nerado govore.
A to nije dobro. Pre svega nije dobro za njih ali nije dobro ni zbog onih koji su na ivici da reše da se leče, ali tu ivicu ne prelaze jer ne znaju šta ih tamo očekuje. Kakva to gomila ludaka i terapeuta sa bičevima u rukama obitava u psihijatrijskim klinikama? Zato je malo, praktično ih i nema, onih koji na lečenje odlaze dobrovoljno, već dopuštaju da se bolest razvije do mere kada više nemaju izbora, već budu uslovljeni sa jedne ili više strana koje imaju moć da ih na lečenje pošalju: porodica, zakon, teško narušeno zdravlje ili radna sredina. A tada sve postaje komplikovanije i teže.

E, zato sam ja rešio da knjigu objavim, zbog onih kojima je potrebno nečije iskreno opisano iskustvo da bi rešili da se leče. U svojoj okolini ja poznajem nekoliko osoba koje su za lečenje možda i više nego što sam ja, ali znam da nikada neće ni da pokušaju da se leče. Da ne govorim  o tome koliko ljudi sa sličnim problemima primećujem na društvenim mrežama. Statistike koje kažu da je svaki šesti stanovnik ove zemlje alkoholičar (ako tu dodamo i ostale zavisnosti, onda broj značajno raste) u ovom slučaju nisu pogrešne.
Zato mi je pao na pamet i DryUp (@dzumara i meni, u stvari).
Da uradim ono što mogu i ono što je do mene.
Da li će od toga nešto uopšte biti ne znam, zavisi da li nađemo finansijsku podršku neke organizacije koja ima budžet za društveno odgovorno poslovanje ili nešto slično, ali mi smo se pripremili kao da startujemo sutra. Ostalo nam je da izaberemo logo, pa ako hoćete glasajte za jedan od ova dva koja je napravio Igor, da ih kroz neki dan ponudimo online prijateljima da ih okače kod sebe na blogove i pomognu tako realizaciju ideje.

DryUp logo, u stvari dva logoa. Još nije odlučeno koji će biti zvaničan.

DryUp logo, u stvari dva logoa. Još nije odlučeno koji će biti zvaničan.

Advertisements